OTISAK DUŠE U VREMENU

Običan dan kao i svaki drugi…

Koliko smo ih možda olako shvatili ili propustili, kao da su nebitni ili tuđi, kao da su ponovljivi?  Ima vremena,kažemo svi. Ima vremena, ali ne i našeg , danas i sada, jer mi smo prolazni sa svojim zadatkom.

Svi mi ostavljamo tragove svog bivanja u vremenu koje nam je dato, koje smo izabrali kao ulogu u određenom filmu, da u fizičkom telu napravimo zapis svog postojanja.

Olako zaboravljamo da se sve računa i beleži, kodira u našem  DNK lancu i preslikava na onu novu buduću ulogu. Naše misli, dela, postojanje, davanje, uzimanje, ljutnja, mržnja ,zavist, ljubomora….sve se računa, sabira i oduzima, i oblikuje našu svest za neko novo rađanje.

Život kao dar, običnom čoveku koji razmišlja jednostavno,a često je  na vibraciji niskih frekvencuja kao što su ljubomora, zavist i pakost, od svakodnevnice pravi zamagljenu, nerešivu realnost. Konstantno pothranjivanje „priče o drugima“ u lošoj konotaciji „kako su ovakvi ili onakvi“ naš sopstveni život svodi na najniži  nivo egzistencije gde ostajemo na duže vreme ili čak trajno zablokirani sopstvenim lošim energijama i onemogućeni za bilo kakav napredak u svom životu.

Ljubomora (tragovi u vremenu)

Kad se hranimo ljubomorom, kao lošom hranom, nije nam dobro. Od ljubomore se ljudska duša teško čisti. Od ljubomore se stagnira: nema ljubavi, nema novca, nema napretka, vid je zamagljen i stagniramo na svim poljima gde bismo mogli da privučemo u svoj život mir, radost i ljubav.

Svakodnevno koračamo, često besciljno, a preko stopala ostavljamo  zapise sopstvenog života. Istočna, ajurvedska i kineska medicina znaju da se preko stopala povezujemo sa višom sferom svesti, a tako ispisujemo i knjigu svog života koju će neko jednom pročitati.

Ljudi nisu svesni svog postojanja i trenutka svojih odluka i ponašanja,kao i protoka vremena. Nisu svesni  svojih zadataka i svrhe pa postaju veoma galantni u negovanju ljutnje, zavisti, ogovaranja i mirenja sa sudbinom (a sudbinu određujemo mi sami) i veoma ne promišljeno bacaju svoje vreme na ne bitne stvari.

Svi mi svakodnevno ispisujemo svoje romane neizbrisive u vremenu, ostavljamo svoje tragove ispisane mislima i delima, a naša deca će ih „čitati“ ispisane na sopstvenoj koži. Zato ostavite za sobom  svu lepotu sopstvenog  bića jer samo jedan osmeh na licu vaših potomaka u znak sećanja na vas značiće da ste bili vredni postojanja!